..na bojnom polju.

Drage moje debele mame i Vi zgodnice, puno je danas mesta gde ratujemo. Odlično to znam. To su ona mesta gde se tresemo od besa, nekada u sopstvenom domu, nekada na voljenom (a tek ne voljenom) poslu, nekada ispred ogledala. Meni nije jasno zašto se tresemo i u parku. Moja Ciklama voli park. Meni postaje opterećenje. Ima tamo divnih ljudi. Ali ima ludilo ludih roditelja, a tek baba i deda. Nije mi jasno, zašto ne čuvamo sopstvenu decu? Zašto zurimo u ekran, kad su napolju? Dobro nekada, ali nemojte uvek. Vaše dete u Vašem dvorištu može da radi šta mu dozvolite. ALI, budite sigurni da mu ja neću dozvoliti da gura, vređa i šutira moje dete, i ne samo moje, nego bilo čije. Ne dam. I nemojte sa izgovorom to su deca. Ne tiče me se. Vaša su deca, odgovorni ste za njihove postpuke. Znam da nije lako. Učite. I ja učim.
Navike se uče, ej svi vi, uče!

Skoro mi se desilo da dete gurne dete, baš bezobrazno, mučki i podmuklo. Ja gledam, čekam reakciju roditelja malenog nasilnika..ne reaguje, jer roditelj gurnutog nije video. Obraćam se roditelju nasilnika: "To nije u radu, videli ste, a ne reagujete" Isti odgovara: "Šta se vas to tiče, nije vaše dete!" Da li je to normalno, pitam ja vas? Da li i u tom parku treba da budemo samoživi skotovi. Da li je bitno čije je dete povređeno? Sram nas bilo, ako i tu ratujemo, i branimo sopstvene greške! 

Jeste, ja ceo život ispravljam krive Drine, zato i jesam gde sam, i teško je. I nekada sam premorena. Ali ljudi, to je samo park i tu se deca igraju, zašto moramo biti besni i nezainteresovani za postupke naših naslednika? Molim Vas da gledate u svoju decu, da ih ne kujete u zvezde, jer sva deca su nečije zvede, bar bi trebala da budu. Ničije dete nije nebitno! Ne zaboravite da deca uče gledajući. Donesite MIR u park.

Kad se Bogu pomoliš, bez mobilnog ostaneš!

Sunčan prolećni dan. Jutro je. Kao i svaka (debela) mama, razmišljam gde ću da uživam sa mojom Ciklamom.. gde da se istrči, a da ima ljulja, klackalica, još ako ima fontana, mogu i da predahnem. I naravno, biram Hram. Plato isperd Hrama Sv.Save, ima sve to. Blizu nam je. A i posle možemo da produžimo kod tate!

Stižemo. Ona poletna. Uživa. Trči. Gleda u fontanu. „Mamice, mamice.. ajmo unutra“ – pokazuje na Hram. Ja se mislim, pa mogle bi. Da upalimo sveće. I pomolimo se za zdravlje i pare, ionako od hrane i vrednoće nema neke vajde😣. Pre svga, posmislila sam da je sada pravo vreme da je upoznam sa crkvenim bontonom. Krenusmo nas dve. Uspešno savladasmo stepenike i prosjake ispred. Stadoh ispred ulaza da isključim mobilni. Učim moju Ciklamu kako da se prekrsti, znam da ima tu posla, al dajem sve od sebe. Savladasmo i to. U red za sveće, stadosmo, sačekasmo. Deca ispod tri godine naravno da nemaju prednost, zašto bi imali? Upalismo sveće za najmilije mrtve i najmilije žive. Pomolismo se nas dve. Jes trajalo, al objašnjavala sam Ciklami, šta-kako. Ljudi su me bukvalno preskakali, jer, svima se žuri, što da imaju strpljenja u crkvi. Taman posla. Sram me bilo, sad sam našla da edukujem dete. C, ccc. Ciklama je bila strpljiva, pristrasno mislim da je uživala u onom što je videla i slušla. Možda grešim, al eto, čini mi se. 

Izađosmo. Ja za mobilni, čik pogodite..nema. Torba otvorena. Novčanik tu. E jbg. Šta je tu je. Zamolim neke mamu koja gura kolica sa bebom (ostali su bili u strašnoj žurbi) da me pozove. Zvoni, nije isključen. Okrećem se ne čujem. Dakle još su tu negde.. Odem do onih kioska unutar hrama, objasnim, zamolim za pomoć. Oni bukvalno odmahnu rukom, i kažu: „Proverite jel novčanik tu? Vi ste pedeseti od jutos.“ Podne je. Ja reko: „Hoće li neko pozvati policiju?“ ori se hram od moje vike, i Ciklama se uplašila. Oni meni: „Ne galamite, neće da dođu! Morate vi da prijavite krađu u SUPu na Vračaru.“

OK. Uputim se tamo. Na informacijama rade neki srećni ljudi koji primaju minimum 60.000din, iz mog đžepa, al šta ih to briga, kad im uniforma daje za pravo da budu neljudi. Najblaže rečeno.  Čekamo, dok Ciklama nije počela da plače koliko je grlo nosi. Konačno, pojavi se neko na nekim vratima i kaže uđite vi sa detetom, a bio je moj red, čisto da znate. Neki pristojan i fin čovek, ali nedovoljno informisan o svom poslu, a i nezainteresovan, mog tate ispisnik, što se kaže! Ja mu lepo objasnim kako preko Googl naloga na tabletu pratim svoj nestali tel..pokažem mu gde se nalazi, kuda se kreće..sve mu objasnim kako, šta.. A on me gleda vrlo uplašeno, i kaže: „A što niste odmah rekli da ste koleginica, i da imate uvid u slučaj. Još sa malim datetom, pa što ste čekali?“ 

JAOOOOO, majko Božija. Kud sam ušla u hram. I onaj pravi, a i u ovaj gde sam se mnogo više krstila. Nasmejem se čoveku, i kažem: Javite mi kada telefon bude kod Vas, za svaku pomoć u istrazi, tu sam, kontaktirajte me. Nije bilo šanse, a ni mog strpljenja da čoveku objasnim da nisam koleginica, da svako može da ima uvid u „kretanje“  svog mobilnog putem Google naloga, i da ne mogu sa sve detetom da se jurim sa onima koji su mi ga ukrali. Ne da ne mogu, NE ŽELIM, ako tu kradu, ko zna na šta su spremni😱

Moja Ciklama je jedva čekala da izađemo, kao i ja. Mislim da joj nikada više neće pasti na pamet da uđe ni u crkvu ni u hram, bar ne dok sama ne oseti potrebu za istim. Taman stigosmo na popodnevnu predstavu u pozorištancu Puž-u. Koji je preko puta sup-a. Toliko o uzaludnom vremenu i zaludnim ljudima tog sunčanog dana.

Nikada me nisu pozvali po mobilni, verovatno zato što su iščačkali da im nisam koleginica, a tako sam im se predstavila..#voimjaoca.

APEL: Vodite računa o svojim ličnim stvarima, čak i dok se Bogu molite i sveće palite.