Kad se Bogu pomoliš, bez mobilnog ostaneš!

Sunčan prolećni dan. Jutro je. Kao i svaka (debela) mama, razmišljam gde ću da uživam sa mojom Ciklamom.. gde da se istrči, a da ima ljulja, klackalica, još ako ima fontana, mogu i da predahnem. I naravno, biram Hram. Plato isperd Hrama Sv.Save, ima sve to. Blizu nam je. A i posle možemo da produžimo kod tate!

Stižemo. Ona poletna. Uživa. Trči. Gleda u fontanu. „Mamice, mamice.. ajmo unutra“ – pokazuje na Hram. Ja se mislim, pa mogle bi. Da upalimo sveće. I pomolimo se za zdravlje i pare, ionako od hrane i vrednoće nema neke vajde😣. Pre svga, posmislila sam da je sada pravo vreme da je upoznam sa crkvenim bontonom. Krenusmo nas dve. Uspešno savladasmo stepenike i prosjake ispred. Stadoh ispred ulaza da isključim mobilni. Učim moju Ciklamu kako da se prekrsti, znam da ima tu posla, al dajem sve od sebe. Savladasmo i to. U red za sveće, stadosmo, sačekasmo. Deca ispod tri godine naravno da nemaju prednost, zašto bi imali? Upalismo sveće za najmilije mrtve i najmilije žive. Pomolismo se nas dve. Jes trajalo, al objašnjavala sam Ciklami, šta-kako. Ljudi su me bukvalno preskakali, jer, svima se žuri, što da imaju strpljenja u crkvi. Taman posla. Sram me bilo, sad sam našla da edukujem dete. C, ccc. Ciklama je bila strpljiva, pristrasno mislim da je uživala u onom što je videla i slušla. Možda grešim, al eto, čini mi se. 

Izađosmo. Ja za mobilni, čik pogodite..nema. Torba otvorena. Novčanik tu. E jbg. Šta je tu je. Zamolim neke mamu koja gura kolica sa bebom (ostali su bili u strašnoj žurbi) da me pozove. Zvoni, nije isključen. Okrećem se ne čujem. Dakle još su tu negde.. Odem do onih kioska unutar hrama, objasnim, zamolim za pomoć. Oni bukvalno odmahnu rukom, i kažu: „Proverite jel novčanik tu? Vi ste pedeseti od jutos.“ Podne je. Ja reko: „Hoće li neko pozvati policiju?“ ori se hram od moje vike, i Ciklama se uplašila. Oni meni: „Ne galamite, neće da dođu! Morate vi da prijavite krađu u SUPu na Vračaru.“

OK. Uputim se tamo. Na informacijama rade neki srećni ljudi koji primaju minimum 60.000din, iz mog đžepa, al šta ih to briga, kad im uniforma daje za pravo da budu neljudi. Najblaže rečeno.  Čekamo, dok Ciklama nije počela da plače koliko je grlo nosi. Konačno, pojavi se neko na nekim vratima i kaže uđite vi sa detetom, a bio je moj red, čisto da znate. Neki pristojan i fin čovek, ali nedovoljno informisan o svom poslu, a i nezainteresovan, mog tate ispisnik, što se kaže! Ja mu lepo objasnim kako preko Googl naloga na tabletu pratim svoj nestali tel..pokažem mu gde se nalazi, kuda se kreće..sve mu objasnim kako, šta.. A on me gleda vrlo uplašeno, i kaže: „A što niste odmah rekli da ste koleginica, i da imate uvid u slučaj. Još sa malim datetom, pa što ste čekali?“ 

JAOOOOO, majko Božija. Kud sam ušla u hram. I onaj pravi, a i u ovaj gde sam se mnogo više krstila. Nasmejem se čoveku, i kažem: Javite mi kada telefon bude kod Vas, za svaku pomoć u istrazi, tu sam, kontaktirajte me. Nije bilo šanse, a ni mog strpljenja da čoveku objasnim da nisam koleginica, da svako može da ima uvid u „kretanje“  svog mobilnog putem Google naloga, i da ne mogu sa sve detetom da se jurim sa onima koji su mi ga ukrali. Ne da ne mogu, NE ŽELIM, ako tu kradu, ko zna na šta su spremni😱

Moja Ciklama je jedva čekala da izađemo, kao i ja. Mislim da joj nikada više neće pasti na pamet da uđe ni u crkvu ni u hram, bar ne dok sama ne oseti potrebu za istim. Taman stigosmo na popodnevnu predstavu u pozorištancu Puž-u. Koji je preko puta sup-a. Toliko o uzaludnom vremenu i zaludnim ljudima tog sunčanog dana.

Nikada me nisu pozvali po mobilni, verovatno zato što su iščačkali da im nisam koleginica, a tako sam im se predstavila..#voimjaoca.

APEL: Vodite računa o svojim ličnim stvarima, čak i dok se Bogu molite i sveće palite.