Nema me, jer
funkcionišem na nemir! Da da, to je debela mama. Zato i jeste debela, jer je
zaplovila u luku. Dok je bila na nemirnom moru, nije bila debela. Sad jeste.
Elem, rekoh funkcionišem na nemir, i tada bih da vrištim, da svi čuju moju
istinu. Ne znam da li je to sudska istina, ali moja jeste.
Kako brat može da „zaje*e“
brata? Rođenog brata. Brinuo o njemu u svakom smislu i svakom pogledu, i fizički
i materijalno od njegove 17te. Jer je stariji imao 22. Voleo ga oduvek celim
bićem i štitio. Kao brat brata.
Izdržavao ga i dok je bio sposoban, ali ne zainteresovan za rad. Sklonio
ga od poroka, na način samo njemu znan. Moj muž mnogo voli svog brata. I ja
svoje, oboje, i brata i sestru. I muži ja smo prvenci, oboje rano ostali bez
jednog roditelja. Oboje se trudili, kako smo znali i umeli da to mlađima
nadohnadimo. Nismo, baš uvek uradili prave stvari, i bili dobri u tom poslu.
Ali dali smo, sve od sebe, sigurno. Mene svekrva njie htela da primi u kuću.
Eto tako. Nije htela. Moj muž i ja smo krenuli iz početka u NAŠEM kutku. Kako
smo znali i umeli. I dalje smo davali sve od sebe, za naše porodice. Prolazili
smo kroz razne, teške i lepe trenutke. U nekom od tih trenutaka, moj muž je
svog brata zaposlio u lokalu u kojem je i on radnik. Ja nisam bila protiv toga,
ali sam od samog starta znala da je to loša idea. Ćutala sam, jer je svekrva
neumorno navaljivala, a brat bio zreo da propadne u ležaju iz kog nije izlazio. Svi imamo te faze!
Funkioniše tako
to..skoro nikako, moj muž, ćuti i guta. Takav je. Ne odgovara. Jer kad njemu „prsne
licna“.. ode sve u k*rac. Uzdržava se. Jede se. Dođe crn sa posla. Ja nekada
vičem, nekada ćutim, nekada odem u šetnju sa D, a nekada more meni „prsne licna“.
Brat se brecnuo da pred kolegama, besni na starijeg, jer ga je moj muž „zajebao“
što neće da ga menja u nedelju – ceo dan, jer on ide na svadbu kod, citiram: „NIJE
BITNO KOGA“, a mom mužu najbolji drug slavi ćerki rođendan. Na tom poslu se
puno radi. PUNO. Pristojno se zarađuje. Dve nedelje u mesecu si, kao slobodan,
ali u stvari nisi, jer druge dve radiš obe smene. Trenutno se na istom poslu
smenjuju moj muž i on.
Ljudski je da pitaš
brata, da se dogovorite, a ne da kežeš gazdi: „Ja ne radim u nedelju“. Misleći
da si Bogom dan, i da si eto ti najbitiniji. Jesi, sebi jesi. Ali moj muž je
najbitniji našem detetu, koja jedva čeka tu jednu nedelju. Esi to zaboravio? Da li je ljudski, da ti ideš na svadbu „NIJE
BITNO KOD KOGA“, i da tim vrlo svesno i namerno oduzimaš svojoj rođenoj
bratičini tatu i tu jednu nedelju, kada su zajeno ceo dan? Kad je D (dete od tri godine) u stanju da preleži ceo
dan u krevetu, da bih bila pored tate. Pod
izgovorom: „Svadba je jednom, a rođendan svake godine.“ Jeste svadba jednom, ali
čija svadba – realno, ni ti ne znaš, devere. Ideš sa devojkom, sa svakom koja
je tu uz tebe. Tako je bilo i sa predhodnom. Al da ti kažem, ja i V se volimo
18. godina, nikada ga nisam vukla sa sobom, nikada. Svuda sam išla sama. Svuda.
Svih 15. godina. Izuzetak su zadnje dve svadbe gde se udavala moja kuma i moja
rođena sestra. I tada mog muža niko nije menjao nedelju, nego subotu - i to po smenu, ne ceo dan! Jako velika
razlika za nekog ko toliko radi. Ali šta se tebe to tiče, ti
moraš..tako..srpski rečeno..ako se vo ne upregne, odoše dizgine. Moj muž ni na
jedan dečiji rođendan, ne stiže, svuda idem sama. Ovaj rođendan je izuzetak,
jer je Iskrin. Eto devere, to bih imala da ti kažem! Ali bolje što san
napisala. Da i moja D to jednog dana pročita. Pa da zna. Da nije centar
univerzuma, ničiji, osim kraljica mamina i tatina!
