..na bojnom polju.

Drage moje debele mame i Vi zgodnice, puno je danas mesta gde ratujemo. Odlično to znam. To su ona mesta gde se tresemo od besa, nekada u sopstvenom domu, nekada na voljenom (a tek ne voljenom) poslu, nekada ispred ogledala. Meni nije jasno zašto se tresemo i u parku. Moja Ciklama voli park. Meni postaje opterećenje. Ima tamo divnih ljudi. Ali ima ludilo ludih roditelja, a tek baba i deda. Nije mi jasno, zašto ne čuvamo sopstvenu decu? Zašto zurimo u ekran, kad su napolju? Dobro nekada, ali nemojte uvek. Vaše dete u Vašem dvorištu može da radi šta mu dozvolite. ALI, budite sigurni da mu ja neću dozvoliti da gura, vređa i šutira moje dete, i ne samo moje, nego bilo čije. Ne dam. I nemojte sa izgovorom to su deca. Ne tiče me se. Vaša su deca, odgovorni ste za njihove postpuke. Znam da nije lako. Učite. I ja učim.
Navike se uče, ej svi vi, uče!

Skoro mi se desilo da dete gurne dete, baš bezobrazno, mučki i podmuklo. Ja gledam, čekam reakciju roditelja malenog nasilnika..ne reaguje, jer roditelj gurnutog nije video. Obraćam se roditelju nasilnika: "To nije u radu, videli ste, a ne reagujete" Isti odgovara: "Šta se vas to tiče, nije vaše dete!" Da li je to normalno, pitam ja vas? Da li i u tom parku treba da budemo samoživi skotovi. Da li je bitno čije je dete povređeno? Sram nas bilo, ako i tu ratujemo, i branimo sopstvene greške! 

Jeste, ja ceo život ispravljam krive Drine, zato i jesam gde sam, i teško je. I nekada sam premorena. Ali ljudi, to je samo park i tu se deca igraju, zašto moramo biti besni i nezainteresovani za postupke naših naslednika? Molim Vas da gledate u svoju decu, da ih ne kujete u zvezde, jer sva deca su nečije zvede, bar bi trebala da budu. Ničije dete nije nebitno! Ne zaboravite da deca uče gledajući. Donesite MIR u park.